10.2 Гит изнутра - Гит објекти

Следећи тип Гит објеката који ћемо испитати је стабло, које решава проблем чувања имена фајлова, а поред тога вам дозвољава и да заједно ускладиштите групу фајлова. Програм Гит садржај чува на сличан начин као Јуникс фајл систем, али нешто једноставније. Сав садржај се састоји од објеката стабала и блобова, при чему стабла одговарају Јуникс директоријумима, а блобови су мање-више пандан и-чворовима или садржају фајлова. Један објекат стабла садржи једну или више ставки, од којих свака садржи SHA-1 хеш блоба или подстабла, уз информацију о придруженом режиму, врсти и имену фајла. На пример, рецимо да имате пројекат у којем најновије стабло изгледа некако овако:

Синтакса master^{tree} наводи објекат стабла на које показује последњи комит на master грани. Обратите пажњу на то да поддиректоријум lib није блоб већ показивач на друго стабло:

Концептуално, подаци које чува програм Гит изгледају отприлике на следећи начин:

Прилично лако можете направити своје сопствено стабло. Програм Гит обично креира стабло тако што узима стање стејџа или индекса и на основу њега исписује низ објеката стабла. Дакле, да бисте креирали стабло, прво треба да поставите индекс тако што стејџујете неке фајлове. Да бисте креирали индекс са само једном ставком — првом верзијом фајла test.txt — можете да употребите водоводну команду update-index. Ова команду можете искористити да на стејџ вештачки додате старију верзију фајла test.txt. Морате да јој проследите опцију -add јер фајл још увек не постоји на стејџу (у овом тренутку немате ни стејџ) и --cacheinfo јер се фајл који додајете не налази у вашем директоријуму, већ у бази података. Затим наведете режим, SHA-1 и име фајла:

У овом случају наводите режим 100644, што значи да се ради о обичном фајлу. Остале опције су 100755, што значи да се ради о извршном фајлу; и 120000, што наводи симболички линк. Режим је преузет од уобичајених Јуникс режима али је много мање флексибилан — за фајлове (блобове) у програму Гит важе само ова три режима (мада се други режими користе за поддиректоријуме и подмодуле).

Сада можете да искористите команду write-tree и испишете стејџ у објекат стабла. Није потребно да се наведе опција -w — позив ове команде аутоматски креира објекат стабла из стања индекса ако такво стабло још увек не постоји:

Такође можете проверити да је ово објекат стабла употребом исте git cat-file команде коју сте видели раније.

Сада ћете креирати ново стабло са другом верзијом фајла test.txt, као и са новим фајлом:

Сада ваш стејџ има нову верзију фајла test.txt, као и нов фајл new.txt. Испишите то стабло (притом бележећи стање стејџа или индекса у објекат стабла) и погледајте како изгледа:

Обратите пажњу на то да ово стабло има по ставку за оба фајла и да је SHA-1 фајла test.txt онај за „верзију 2” од раније (1f7a7a). Забаве ради, додаћете прво стабло као поддиректоријум у овом. Стабла можете учитати на свој стејџ командом git read-tree. У овом случају, учитавате постојеће стабло на стејџ као подстабло користећи опцију --prefix уз команду read-tree:

Ако радни директоријум креирате из новог стабла које сте управо исписали, добићете два фајла на највишем нивоу радног директоријума и поддиректоријум под именом bak који садржи прву верзију фајла test.txt. Податке које Гит чува за ове структуре можете да замислите овако:

Ако сте урадили све претходно наведено, сада имате три стабла који представљају различите снимке пројекта који желите да пратите, али остаје проблем од раније: да бисте вратили ранији снимак, морате да упамтите све три SHA-1 вредности. Поред тога немате ни информацију о томе ко је сачувао снимак, када је то учињено, нити зашто. Ово су основни подаци које се бележе у комит објекту.

Да бисте креирали комит објекат, позовите commit-tree, наведите SHA-1 једног стабла и ако их уопште има, који комит објекти непосредно претходе овом који креирате. Почните са првим стаблом које сте записали:

Сада командом cat-file можете да погледате свој нови комит објекат:

Формат комит објекта је једноставан: наводи вршно стабло за снимак пројекта у том тренутку; комитове родитеље, ако постоје (комит објекат приказан изнад нема ниједног родитеља); информације о аутору/комитеру (што користи user.name и user.email конфигурациона подешавања и временску ознаку); празну линију, па затим комит поруку.

Сада ћете записати још два комит објекта, при чему сваки показује на комит који је дошао непосредно пре њега:

Сваки од три комит објеката показује на један од три стабла снимака које сте креирали. Зачудо, сада имате праву Гит историју коју можете да погледате командом git log, ако је покренете са SHA-1 контролном сумом последњег комита.

Невероватно. Управо сте операцијама ниског нивоа изградили Гит историју, не користећи ниједну команду корисничког интерфејса. У суштини, ово је оно што програм Гит ради када покренете команде git add и git commit — чува блобове за фајлове који су се променили, ажурира индекс, исписује стабла и комит објекте који указују на вршна стабла и комитове који им непосредно претходе. Ова три главна Гит објекта — блоб, стабло и комит — се иницијално чувају као посебни фајлови у директоријуму .git/objects. Ево свих објеката из тренутног стања нашег директоријума који користимо за овај пример, уз коментар о томе шта чувају:

Ako ispratite sve unutrašnje pokazivače, dobićete graf objekata koji izgleda nekako ovako:

Раније смо поменули да постоји заглавље које се чува заједно са сваким објектом који комитујете у Гит базу података објеката. Погледајмо накратко како Гит чува своје објекте. Видећете како да сачувате блоб објекат — у овом случају, стринг „what is up, doc?”. — интерактивно у језику Руби.

Интерактивни Руби режим покрећете командом irb.

Програм Гит конструише заглавље које почиње навођењем врсте објекта —  у овом случају је то блоб. Затим му додаје размак иза којег следи величина у бајтовима, па на крају null бајт:

Програм Гит надовезује на заглавље оригинални садржај, па онда рачуна SHA-1 контролну суму тог новог садржаја. SHA-1 вредност стринга у Рубију можете да израчунате укључивањем SHA-1 digest библиотеке командом require, а онда позивањем Digest::SHA1.hexdigest() за стринг.

Хајде да ово упоредимо са излазом команде git hash-object. Овде користимо echo -n да спречимо додавање прелома реда у улаз.

Програм Гит компресује нови садржај користећи zlib, што можете да урадите у Рубију користећи библиотеку zlib. Прво треба да захтевате библиотеку, па да покренете Zlib::Deflate.deflate() над садржајем:

Коначно, записаћете zlib компресовани садржај на диск. Одредићете путању објекта који желите да запишете (прва два карактера SHA-1 вредности су име поддиректоријума, а последњих 38 је име фајла унутар тог директоријума). За креирање поддиректоријума, ако већ не постоји, у Рубију можете да искористите функцију FileUtils.mkdir_p(). Затим са File.open() отворите фајл и позивом методе write() над враћеном ручком фајла испишете претходно zlib-компресован садржај у фајл:

Хајде да проверимо садржај објекта командом git cat-file:

I to je sve — kreirali ste важећи Git blob objekat.

Сви Гит објекти се чувају на исти начин, само са другачијим типовима — уместо стринга blob, заглавље ће почети са commit или tree. Сем тога, мада садржај блоба може да буде скоро све, садржај комитова и стабала су форматирани на прецизно дефинисан начин.